Петак, 07.09.2018. 12:33 Извор: ГОЛУБИЦА
У петак, 7. септембара у 18.30 часова, у Заводу за културу Војводине (Војводе Путника 2, Нови Сад) биће отворена изложба Мионе Mарте Марковић под називом Сусрет.
Миона Марта Марковић рођена је 1979. године у Сомбору. Дипломирала је 2004. на Факултету примењених уметности у Београду, на Одсеку зидно сликарство, у класи проф. Слободана Ђуричковића. 2007. године. Одбранила је магистарски рад код проф. Салватореa Провинa (Salvatore Provino) на Accademia di Belle Arti у Напуљу. У фебруару 2018. године докторирала је код професора др. Клаудиa Цамбианкиja (Claudio Zambianchi) на Università Sapienza у Риму, на смеру савремене историје уметности. Чланица је УЛУС-а од 2006. а од 2009. стиче статус слободног уметника. Излагала је више од 40 пута на групним изложбама превасходно у Италији, али и Србији, Босни, Бугарској и Мексику.
Александра Грубор, историрачка уметности о изложби „Сусрет“ каже:
„Зашто је у теорији модерне уметности, а и у било каквом хуманистичком дискурсу, помињање загрљаја неизоставно везано за Густава Климта, као што је и пољубац увек прво Роденов, па Климтов пољубац? Можда због те златасте декоративности за коју нам је данас тешко да поверујемо да је изазивала саблазан у време настанка слике, године 1908. Тај је ударац на чула, или на сва чула, ипак, оцењујемо данас с правом, био сладуњав, али то не објашњава посећеност Белведереа у Бечу, на пример. Миона Марковић, пак, у овом новом времену, експериментише већ дужи низ година поигравајући се бојеним сензацијама које су јој важније од садржаја, или привидног садржаја, њених слика. Ми сви видимо да су то деперсонализовани загрљаји, који се управо тако и зову, мада њени интригантни, чак и позајмљени из класичне музике, наслови листом упућују и на нешто друго. Изложба која је пред нама насловљена је Сусрет. Али где се сусрет, заправо, одвија? Они који су се сусрели јесу, као до сада, окренути леђима од нас. Ми њихову мимику не видимо, а она би могла да буде и амимија, или гримаса. Мада нам је тешко да у то поверујемо јер нам радови Мионе Марковић делују безазлено, топло, меко… Можда нам сликарка поручује да се морамо грчевито држати једни других, да је то поље наше потенцијалне интимности у времену у коме је она угрожена.“
