Милица Кнежевић (25): Судар ми је у потпуности променио живот

Милица Кнежевић (25): Судар ми је у потпуности променио живот

Милица Кнежевић (25): Судар ми је у потпуности променио живот

Голубица,ПЕТАК 22.02.2019.

Банаћанка Милица Кнежевић (25), родом из Честерега, пре десет година имала је саобраћајну незгоду која јој је променила живот наглавачке и доживотно је приковала за инвалидска колица.

Упркос томе што је тада имала утисак да је свим њеним сновама и амбицијама дошао крај, Милица је схватила да плакање између четири зида чини ствар још гором те је данас студенткиња завршне године софтверског инжењеринга на зрењанинском факултетеу „Михајло Пупин”, запослена је, срећно заљубљена и добила је титулу „Најжена за 2018. годину”, коју додељује „Блиц жена”.

– Будући да нисам рођена с инвалидитетом, детињство и тинејyерски период сам била као сва остала деца, а 2009. године сам имала саобраћајну незгоду која је у потпуности променила мој живот и све планове – присећа се наша саговорница.

Шта је си тад желела и колико се то разликује од твојих тренутних жеља?

– У првом периоду кад ми се све то догодило, мислила сам да нема више ништа од мојих жеља. Тренирала сам одбојку пре незгоде и то је била моја велика љубав, једина ствар коју сам волела да радим, а више нисам могла. Тада је све то деловало поприлично лоше, али временом сам нашла начин да се вратим животу и да наставим да радим ствари које волим и желим, тако да, данас се моје жеље не разликују много, у смислу да сам већину њих већ остварила. Сад је једина разлика у томе што сам и сазрела и наставила даље.

Шта те је мотивисало да не одустајеш, већ да само преобликујеш своје циљеве?

– Прва ствар је та што нисам имала неки избор. Јер, кад се нађете у таквој ситуацији да можете да се затворите у четири зида и плачете због свега што се десило, просто видите да то не даје никакве резултате већ се само осећате горе. Једино можете тражити начин да поправите ствари и да наставите даље. Тако сам и кренула. Много ми је значила подршка породице и пријатеља, и све то ми је давало ветар у леђа. Кад остварите оно за шта се трудите, то је додатна мотивација да урадите нешто даље.

Сада си ти неко ко мотивише друге и даје им подршку. Колика је одговорност имати такву улогу?

– Искрено, већину ствари које радим, не радим да бих мотивисала друге. Драго ми је што то мотивише и особе с инвалидитетом и све остале младе људе да живе свој живот и да не дозволе да их препреке зауставе у остваривању свега што желе.

У том смислу, колико је данас тешко мотивисати младе?

– Мислим да увек зависи од особе и тога колико она жели да се мотивише и буде мотивисана. У супротном, ништа не вреди. С друге стране, има много младих људи који су вољни да ураде многе ствари.

Постоји ли могућност да ти нека операција или неке друге интервенције поврате ход или да, макар, дође до неког помака?

– Већина људи која ме не познаје не зна да сам ја сад у хиљаду пута бољем стању него у периоду након незгоде. Повреда је таква да је тешко постићи било какав помак, треба много времена и много рада. Нажалост, не постоји никакав лек или оперција која ће решити да се све врати као што је некад било. И вероватно се тако нешто никад неће ни десити. Ја јесам много боље него што сам била и свакодневно радим на томе да одржим своје стање и да све унапредим.

Кад се већ дотичемо будућности, какви су ти планови за даље?

– Увек имам много планова, никад не знам шта се може остварити, а шта не јер не иде све онако како планирамо и хоћемо. Увек имам неку огромну листу. Свакако да планирам да ове године зваршим факултет у року, почела сам да радим, тако да се надам да ћу успети да напредујем и кад је реч о каријери. Друштвени активизам ми доста значи и на том пољу. Сад сам део менторског програма за жене с инвалидитетом.

У том контексту, како би оценила каква је ситуација особа с инвалидитетом у Србији, нарочито када је реч о женама?

– Мислим да је генерално лоша у сваком погледу. Дискриминација, непоштовање закона… и мени лично, као корисници инвалидских колица, пре свега готово непостојећа архитектонска приступачност. Проблеми су на сваком кораку, и око запослења, остваривања права, уопште равноправности…

Али, ти си свакако симбол промене и помака. Ове године си освојила и признање „Најжене 2018” од „Блиц Жене”?

– Прошле године сам добила признање Егзит фондације и НИС-а. Освојила сам прво место у области друштвеног активизма као млади херој Србије. Обе награде су у вези са свим што радим и чиме сам допринела и -другим људима. Значи ми што су људи то препознали и одлучили да награде, а и што су дали простора да се моја прича чује и да дође до других људи.

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Дневник Аутор: Л. Радловачки ФОТО: Фото: Приватна архива

Нема Коментара

Поставите Коментар