Аустријски конзул Теодор – Теја Радосављевић убедио је кнеза Александра Карађорђевића да се преко телеграфа може зарадити значајна свота од транзитних међународних такси на телеграме, који би преко Србије, као најкраћег пута, ишли из западне Европе према Блиском Истоку и Индији.
У току зиме 1854/55. године, изграђена је телеграфска линија Београд – Алексинац, a девет српских чиновника, који су имали завршену највишу српску школу – Лицеј или су студирали у иностранству, завршили су телеграфски курс. Током 1855. године, отворене су телеграфске штације у Београду, Алексинцу и Крагујевцу. Телеграфска штација у Београду прво је успоставила везу са Земуном, који је био у саставу Аустрије, па је тако Србија, у марту 1855.
године, најпре отпочела међународни телеграфски саобраћај. Каблови су били превучени преко Саве, на стубовима, а следеће године, постављен је и подводни
кабл. До тада су депеше из Беча за Београд примане у Земуну и чамцима превожене у Београд.
План је био да се прва телеграфска веза у унутрашњем саобраћају успостави између Београда и Алексинца, али је на линији код Јагодине дошло до квара, тако да је први телеграм за Београд послат из Крагујевца, 3. априла 1855. године у 12:45. Ова телеграфска веза ишла је линијом: Београд – Смедерево – Баточина – Багрдан – Јагодина – Крагујевац – Ражањ. Телеграфске станице су касније отворене и у Јагодини, Неготину, Смедереву, Књажевцу, Пожаревцу, Шапцу, Чачку и другим градовима.
Телеграфски саобраћај обављан је Морзеовим телегафским апаратима, који су се, због једноставности одржавања, малих димензија, поузданости и ниске цене, у Србији одржали читавих сто година. Главни телеграф се у Београду, у периоду од 1855. до 1861. године, налазио у Правитељственој кући, на месту Старог двора.
