Голубица, ЧЕТВРТАК 21.03.2019.
На „Пролећним Бранковим данима 2019“, у изузетно лепој позоришној сали гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду, 20. марта, изведена је монодрама „Има нека тајна веза“, посвећена животу и поезији Душка Трифуновића.
Монодраму је маестрално извео талентовани млади глумац Милан Димић из Бањалуке, који је и писац сценарија и режисер. Као технички сарадник помагао му је колега са бањолучке академије, такође млади глумац, Мирослав Синкић.
Испричан је буран песников живот са акцентом на избеглички (прогнанички) период у Новом Саду, где је Трифуновић провео последње године живота, а земни му остатаци данас леже у Сремским Карловцима. Испуњена позоришна сала младим светом наградила је драмског уметника из Републике Српске громким и дугим аплаузима пуним искрених емоција за све оно што су са великом пажњом попратили, видели и чули на театарској сцени „Пролећних Бранкових дана 2019“. Млади глумац Милан Димић урадио је редак поетско-сценски пројекат са квалитетним глумачким бравурама и метаморфозама, које су показале да велика мотивација удружена са истраживачким радом може допрети до чистог песничког надахнућа.
Душко Трифуновић је био редован гост Бранковог кола. Његово присуство на песничким сусретима давало је догађају увећан сјај, оплемењивало званични протокол „сиротињском“ појавом великог талента. Самородан и самоук, већ са својом првом књигом песама „Златни куршум“ (1958), винуо се у професионалне и антологијске висине. Бранкову награду за лирски првенац примио је у Радичевићевом „месту драгом“ – Сремским Карловцима, пре 60 година.
Носио је непогрешив инстинкт за једноставан песнички говор, таленат за јавну артикулацију урођеног песничког дара. Другачији и непоновљив, овај самотињски корифеј савремене српске и југословенске поезије није много марио за учене херметичне главе и мрзовољне интелектуалне рачунџије. Његов поетски језик преливао се и у младе токове нашег рокенрола и поп-музике, чиме су највише добијали још непознати музичари и композитори, па се може говорити о Душковој свесној литерарној жртви и својеврсном ризику у исти мах. Такозвани књижевни естаблишмент често му је баш то замерао и – завидео на успеху. А он је све то опевао: „Шта би дао да си на мом месту,/ да те мрзе а да ти се диве.“
Као избеглица (он је говорио за себе – измаглица), имао је однекуд право на бесплатан железнички превоз, па је с почетка изгнанства, често не знајући где ће преноћити у Новом Саду, одлазио спаваћим колима у возу све до мора, до Бара у Црној Гори. Видео би плиму и осеку великих таласа, мирисао морску со у ветру и слушао крикове галебова, са хлебом и конзервом сардина под мишком, а онда увече на исти начин вратио се у Нови Сад. И тако више дана заредом. А кад је напокон добио од Новог Сада гарсоњеру, својим рукама је од прибављених дасака направио намештај за нови станчић. Не само као бравар по младалачкој професији, био је свестрани занатлија који је умео да ствара чуда са својих десет прстију.
С обзиром да је Бранко рођен у Славонском Броду, а Душко у Босанском, као беседник на свечаном отварању 31. Бранковог кола 2002. године, изнео је тезу о сродству са Бранком Радичевићем. Испричао је скаску о својој прабаби која је чамцем прелазила Саву. Као трговкиња сољу, на другој обали се, по Душку, спајташила са Тодором Радичевићем, оцем Бранковим. Из тог односа, настало је, по волшебној причи, крвно сродство по којем су Душко и Бранко блиски рођаци. По поезији свакако јесу, а по овом другом – можда. Све у свему, велики еквилибриста је знао зашто је то рекао. Двојица великих Брођана покривени су данас истим парчетом матерњег неба са стражиловским звоном сунчеве светлости. Не дели их негдања савска граница између Аустроугарске и Турске, нити ове нове настале распадом јужнословенске домаје: „Има нека тајна веза… Ој, Карловци, место моје драго“!
Душко Трифуновић
ШТА БИ ДАО ДА СИ НА МОМ МЈЕСТУ
Шта би дао да си на мом мјесту,
да те мрзе, а да ти се диве?
Шта би дао?
Шта би дао за велику гесту,
‘мјесто свога да твој живот живе?
Шта би дао?
Буди сретан сад што си преко пута
и што нас страшни лет над провалијом дијели,
јер ово је мојих пет минута,
а пред тобом стоји живот цијели.
Шта би дао да можеш овако,
дићи руке, а пук да те слиједи?
Шта би дао?
Да л’ би и ти у свом срцу плак’о
као што се моје срце леди?
Да л’ би и ти?
Извор: Голубица
