Корени политичких збивања у прошлости вуку се до данас. На Балкану се опште узев, не може без историјског осврта иако се управо на овим просторима (или можда баш зато) историја ствара и мења готово на дневном нивоу. Узрочно-последичне везе догађаја из прошлости несумњиво сежу до садашњости у којој живимо. Како бисмо испоштовали тренутак у коме се налазимо, нећемо превише далеко у прошлост, већ садашњи политички тренутак анализирајмо прагматично. Ако бар на тренутак све грехе садашњег времена припишемо претцима, будимо поштени барем према садашњости. Распад СФРЈ, ратови, страдања нису тема овде. Хајде да подвучемо црту и видимо шта је након овог процеса Србији остало?
Дана 5. октобра 2000. године дошло је до демократских промена по жељи народа или до насилног пуча, зависно од тога кога питате и из чијег се угла посматра. Тога дана „Демократска опозиција Србије“ (ДОС), на овај или онај начин долази на власт у држави која се зове Савезна Република Југославија (СРЈ), коју чине Република Србија (са две покрајине (АП Војводина и АП Косово и Метохија) и Република Црна Гора (ЦГ). Основни проблем земље у том тренутку јесу економска криза, изазвана пре свега неоправданим санкцијама, али и непосредно завршеном агресијом НАТО пакта. Ова и оваква држава СРЈ имала је гаранцију свог суверенитета (додуше, прилично екстензивно тумаченог) на КиМ кроз Резолуцију 1244 СБ УН. На тло наше јужне покрајине долази Мисија УН-а са ограниченим трајањем и јасним циљем. Иако ово није била победа у пуном смислу речи, далеко је од капитулације. Војска СРЈ се показала изузетно способном да готово неокрњена одоли агресији НАТО снага, не да победи већ да издржи на терену до „боље понуде“ за решење косовског проблема. Снага војске је довела до политичког споразума и дала маневарски простор дипломатији. Да је војска капитулирала, да је поражена, сигурно не бисмо имали Резолуцију 1244 СБ УН-а. Ваља напоменути као чињеницу да су прве међународне снаге на КиМ биле трупе Руске Федерације које су 11. jунa 1999. гoдинe ту дошле, што је свакако дало велики маневарски простор Србији. Све ово су чињенице без икаквог политичког (унутрашњег) суда. Ово је стање које затиче ДОС.
Проблем КиМ, као и новоотворени проблем са ЦГ се сводио на „демократско“ питање. ДОС је очекивао или лажно обећавао да ће Албанци и Црногорци похрлити у загрљај када дођу они на власт. Заправо, нису имали никакву платформу за решавање проблема, осим што су развијали стратегију рушења Слободана Милошевића са власти. Успели су, али се проблеми нису обрисали гумицом како су нам говорили или како су очекивали да ће бити. Свака власт чува народ који је на функцију власти доведе, ако не због моралних оно бар због политичких разлога – да се на власти остане.
Одговор на питање да ли је народ довео ДОС на власт у Србији је лако пронаћи ако се прате догађаји који следе и претходно одговори на питање: Да ли су се за останак на власти лидери ДОС-а обраћали народу Србије или западним силама? Да ли су се жалили на ривалске чланове коалиције народу или западу? Коме су чинили уступке зарад останка на власти – Грађанима Србије или западу?
Sukobi unutar DOS-a Koštunica-Đinđić
Унутар ДОС-а траје политички сукоб и борба за превласт. У тој борби се не бирају средства али се две основне полуге ДС и ДСС не жале народу, већ својим западним менторима. Ресори су међу чланицама ДОС-а подељени као феуди при чему се није водило рачуна о макроекономској стабилности. Они су а не неко други, довели до перцепције да се за долазак на власт морају захвалити западу, никако не народу Србије, па су тако и своје унутар политичке проблеме решавали међусобним оговарањем по престоницама Европе, истовремено обећавајући разме уступке у интересу надјачавања политичког противника у земљи. Државна дипломатија је служила у функцији политичких обрачуна у земљи а не за решавање проблема државе и грађана. Запад је препознао моменат да коначно оствари циљеве које чак ни НАТО својом агресијом 1999. године није успео да оствари.
Дана, 4. фебруара 2003. године, срушена је СРЈ и формирана Државна заједница Србија и Црна Гора. Град Београд није више главни град, већ се срозава на статус „Административни центар“, чиме се јасно ставља до знања да није реч о редефинисању односа унутар државе већ формирању заједнице две нове државе. У јуну 2003. снаге Руске Федерације отпочињу повлачење са територије КиМ. Ово сигурно није био интерес државе, нити је био интерес Руске федерације. Уместо да се уложе сви дипломатски напори да се овај сценарио спречи, додатно се ради на стварању антируске атмосфере пласирањем приче како нас је Русија тим потезом издала. Дана 21. маја 2006. године је Црна Гора на референдуму изгласала независност. Исте године, 3. јуна, парламент Црне Горе је прогласио независност и од тада СЦГ више не постоји. О чему је власт у Србији бринула тада? Једина брига је био опстанак на власти, једини модел тог опстанка је прећуткивање или чак унапређивање свих ових процеса. Да ли је ово била победа? Пласирали су на причу како је заправо „добро“ да се Србија окрене себи и својој државности, како је била грешка утапати и жртвовати сопствену државност у разне државне пројекте Србији штетне. Борба за власт је опсесија унутар саме власти. Државни интерес не постоји јер заправо ни државе нема.
Хронологија догађаја на Косову и Метохији
Скоро четири године од доласка ДОС-а на власт, нема никаквих помака у односима Београд-Приштина. Ово је време позиционирања, међусобних подметања и сплеткарења. За државу опет нико нема времена. Ствари се интезивирају тек 17. марта 2004. када долази до погрома над Србима. Циљ овог насиља је да се и преостали Срби заплаше и почну са продајом својих имања и напуштањем КиМ, што је и остварено. За злочине осим новчане казне локалне телевизије која је лажним вестима наводно „подстрекла“ насиље, нико други није проглашен кривим. У насиљу је протерано преко 5000 људи, порушено, уништено на хиљаде српских домова, пошта, школа и других јавних зграда, уништено и спаљено преко 35 цркава, манастира и велики број православних гробаља. Да ли је сада било одговора од стране власти у Београду? Осим мало негодовања за унутрашњу потребу, није урађено ништа. Да су водили неутралну политику, да су искористили војно присуство Русије на КиМ, ово се не би догодило. Тако су још јесном платили опстанак на власти. Отерали Русе, припремили терен и овакав исход је био неминован. То је заправо био повод да се „преговара“ о Косову, али на такав начин да Срби буду уплашени и протерани. Тада је створена „реалност“ на терену као припрема на све оно што касније следи.
Следеће три године се не дешава ништа да се процес сецесије заустави. Није се ни могло учинити ништа јер смо и сами били једнострано прозападно орјентисана држава јер власт има и даље идеју опстанка на својој позицији, искључиво на антируској политици. Руску федерацију покушавају да приволе на помоћ тек 2007. године и то само у некаквој лицемерној инстант форми. Суштински, политику базирамо на фрази „ЕУ нема алтернативу“ док се на унутрашњем плану одржава страх од повратка у прошлост.
Boris Tadić i Hašim Tači / 24sata.info
Скупштинa „Кoсoвa“ je 17. фeбруaрa 2008. године, jeднoстрaнo прoглaсилa нeзaвиснoст aутoнoмнe пoкрajинe Кoсoвo и Meтoхиja oд Рeпубликe Србиje, тaкo ствaрajући „Рeпублику Кoсoвo“. Да ли је сада уследила некаква реакција власти осим нове грчевите борбе да се остане у фотељи? Не само да нису предузимане никакве дипломатске акције (осим колоквијалног противљења), него су још ствари погоршане до краја.
Вук Јеремић (Фото: http://webtv.un.org/ / Принтскрипт)
Гeнeрaлнa скупштинa Уjeдињeних нaциja усвojилa je 8. oктoбрa 2008. прeдлoг Србиje кojим сe oд Meђунaрoднoг судa прaвдe у Хaгу зaхтeвa сaвeтoдaвнo мишљeњe дa ли je нeзaвиснoст Кoсoвa и Meтoхиje прoглaшeнa у склaду сa мeђунaрoдним прaвoм? За оне који не знају, овај Суд је већински био састављен од судија које долазе из земаља које признају независност „Косова“. Свако са познавањем математике предшколског узраста је могао врло добро знати какав ће одговор Суда бити. Истовремено су чувајући фотеље потпуно успели изгзбити Русију и Кину, али и све друге савезнике Србије на очувању суверенитета. Имали су перцепцију да им само запад може гарантовати останак на власти јер их је исти тај запад и довео на власт. Грађани у њиховом појимању владања нису битни вероватно јер су и сами знали да их народ и није баш толико вољно (ако уопште јесте) довео на власт. Битно је једино шта запад мисли. Не треба заборавити у том контексту измештање преговора из УН-а и премештање истих под капу ЕУ. Одсекли смо грану за коју се држимо. Као да је неко намерно радио све супротно интересима Србије. Било је током преговора различитих обмана јавности и квази политика.
До 2012. године, одавно је завршена прича, бар када се ради о свим фракцијама ДОС-а и већини западних моћника. Они су Србију и Косово разграничили тако да Србије на Косову нема.
Зашто је Вучић крив? Крив је:
- Зато што цени све савезнике Србије у свету и поштује истовремено све оне који су нам важни чак и онда када немају исти став као Србија;
- Зато што покушава „повући ручну“ у даљој дезинтеграцији Србије;
- Крив је зато што брине о Србима на КиМ?
- Крив је када разговара са Путином, али и када разговара са Меркеl
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić
Некима је у опозицији криво што Србија побеђује. Ако су они изгубили све (а јесу), Вучић никако НИЈЕ КРИВ ако добије НЕШТО НАЗАД. Даље, председник све време говори о разграничењу, које свакако не подразумева признање независности остатка територије КиМ које ће остати под контролом Приштине (ако уопште и остане). Дакле, није нико изашао са детаљима и објашњењима појма „разграничење“ нити би у овом тренутку требало захтевати такве детаље јер би потенцијално угрозило преговарачку позицију Србије. Заиста је гнусно слушати како си душебрижници ПРОТИВ, а заправо не знају ни против чега су – Осим што су против Вучића увек, чак и ако или када штети интересима Србије. Веома је чудно оставити изгубљеним све и не потрудити се да се добије бар нешто. Посебно ако такав „патриотски“ вапај долази од НВО сектора у којима предњачи Наташа Кандић и њој слични.
Голубица
