породица је кључ успеха

породица је кључ успеха

породица је кључ успеха

Наша саговорница Сања Човић, има 31 годину и завршила је Средњу медицинску школу-Фармацеутски техничар, а затим је уписала Филозофски факултет и сада има звање Мастер психолог. Да инвадитет нема зид између људи показује управо то што се она остварила као супруга, а пре свега и као мајка. Ради у апотеци као фармацеутски техничар пуно радно време, а има велику жељу да буде психолог


Које васе личне особине су највише допринеле да будете запослени?
Волим да сам међу људима, да сам корисна друштву, да напредујем и да сва моја знања употребим и искористим. Највише ми је потребно због финансијске ситуације пре свега, као и свакој другој особи. Дешава се да у апотеку дођу људи по савет, па кад фармација не може помоћи ту наступа моја виша струка, па их посаветујем како да превазиђу одређени проблем.
На колико си конкурса конкурисала пре него сто си овај посао добила?
Као психолог конкурисала сам за Мастер психолога, била сам на 3 разговора. Негде се већ знало ко ће се примити и како ће се примит. Тражили су искуство и нису били спремни да приме некога без радног стажа у струци. Као фармацеут, ту ми је увек било отворено радно место, пре овог посла сам већ радила. Има јако стереотипа међу људима, постављали су ми питања колико често идем на боловање и контроле. Иако немам видљив инвалидитет кажем им да сам одрадила категоризацију, они одмах направе гард не према мени као особи, већ мисле да не бих могла обављати посао.
Шта мислите да кандидати за посао могу да учине да би се одклонио зид у комуникацији управо због тих стереотипа и предрасуда?
Да покађу да нису различити од других, да су спремни да уче и да су спремни да раде као и све остале колеге. Али исто тако и послодавци морају да се покажу и помогну особама са инвалидитетом да се лакше снађу. Ја конкретно нисам имала никакве баријере, ништа није требало да се уклони нити је био неки посао који нисам успела да одрадим самостално. Приправнички стаж сам одрадила са факултетом и са средњом школом, тако да се посла никада нисам бојала. Са колегама сам увек има одлично слагање, нико ме није дискредитовао ни једног тренутка због инвалидности, а радим пуно радно време и никада нисам због свог обољења била на боловању.
Како би сте мотивисали незапослене?
Оно што је кључно за позицију за коју конкуричу је да имају одређене компетенције, да се једноставно представе, да буду доступни послодавцу и буду комуникативни. Послодавац уважава свако ангажовање особе на било ком пољу, било да је то курс страног језика, волонтерски рад, курс ИТ. Због трудноће морала сам прекинути курс психотерапије који сам похађаала 3 године, јер ми је било потребно да скупим сате волонтирања са људима, да бих могла добити лиценцу.

И.К.

Пројекат „Наше време“ реализован је у сарадњи са Градском управом за културу Нови Сад

Нема Коментара

Поставите Коментар