сваки запослени треба добро да се прода, па и особа са инвалидитетом

сваки запослени треба добро да се прода, па и особа са инвалидитетом

сваки запослени треба добро да се прода, па и особа са инвалидитетом

Тешко је водити данас битку са инвалидности, имати породицу, а још ићи у корак са временом што се образовања тиче. Бити правник је широк појам, зависи од радног места на којем радите и области на коју сте се определили. То је додатно покушавало да оме у тражењу посла нашег саговорника, али није успело због његове истрајсности и свакодневног посвећеног и преданог рада. Ненад Ћирић, има 39 година, он је Дипломирани правник, диван супруг, а још бољи отац.
Колико дуго сте тражили посао пре него што сте ангажовани на ономе што сада радите?
Око 4 године сам тражио посао, за неке послове на које сам конкурисао сам био преквалификован, на некима нисам имао претходног искуства, а утисци су ми били различити. Битно је да није било предрасуда код послодаваца, не мислим да су ме одбијали зато што сам особа са инвалидитетом. Комуникативан сам, ефикасан и спреман на тимски рад. Данас радим са законским и подзаконским актима, дајем правне савете различите врсте.
Да ли је у вашем случају послодавац морао да испуни одређене услове када је реч о приступачности?
С обзиром да имам церебралну парализу и отежано кретање, нисам имао посебне захтеве, јер користим степенице, у згради постоји лифт, могу да обављам све радне задатке без посебног прилагођавања. Мој инвалидитет није утицао на прилагођавање на радном месту, лако сам се прилагодио као и све друге особе без инвалидитета.
Колико сте спремни на додатно усавршавање, без обзира на то што сте запослени?
Моја струка свакако подразумева да будете активно упућени у актуелне прописе, ту не може бити застаре у знању. Увек морате да се додатно усавршавате, јер како се мењају прописи у одређеним областима тако се мењају правни статуси лица који долазе код вас по правни савет, тако да увек морам бити упућен у новине. Увек сам пружао свој максимум сваком послодавцу, и никада нисам имао несклада ни са ким.
Каква очекивања су имала колеге са којима радите и каква су ваша искуства са радним окружењем?
То је било интересантно, одређене негативне изјаве сам чуо увек од других особа, не од оних које су то изговориле, али временом сам баш код тих људи изазивао изненађење због моје елоквентности. Када први пут кажете некоме ја сам особа са инвалидетотм, сви се изненаде и не верују да толико има воље у таквом човеку да ради, али брзо их разуверим. У одређеним конфликтним ситуацијама немају осећај да су ушли са особом са инвалидитетом у расправу, мени је то посебна драж да нема те предрасуде и да сам равноправан са свима њима.
Послодавац врло често неда шансу особи са инвалидитетом да постане део његовог тима?
Ту нема објективне помоћи, да ли неко има предсрасуде према особама са инвалидитетом или не, то је само његово схватање. Ми не треба да истичемо сопствену инвалидност да би добили посао, ми морамо да наметнемо рад свој да буквално продамо своје знање и свој труд послодавцу, а не да изазивамо сажаљење код послодаваца. Треба се базирати на посао за који је аплицирано код послодавца, јер није предмет разговора инвалидитет. Ја сам себе представио као способну особу, спремну да ради као и сви други запослени. Мој радни учинак је једнак као и код других колега, ништа мање не радим од осталих нити идем на боловање чесће него остале колеге и колегинице.
Како би сте мотивисали незапослене особе са инвалидитетом?
Само да се добро продају, јер послодавац тражи запослене за тачно одређене послове и ако сте ви у стању да то испуните, инвалидитет вас неће спречити у томе. Будите свесни свог знања и вештина, јер посао и новац ће вам донети пре свега самосталност у животу и само напред.

И.К.

Пројекат „Наше време“ реализован је у сарадњи са Градском управом за културу Нови Сад

Нема Коментара

Поставите Коментар