Запошљавање особа са инвалидитетом, могућности и препреке

Један од основних предуслова за самосталан живот и укључивање у редовне
друштвене токовеособа са инвалидитетом, поред других фактора је њихово радно
ангажовање. О томе са чиме се суочавају приликом сналажења на тржишту рада из личног
искуства нам је испричао наш саговорник Александар Милосављевић, по занимању
менаџер европске економије и бизниса.
У вези са овим питали смо га: Која професионална знања и вештине сматра
својом предношћу на тржишту рада?
“Што се тиче професионалних вештина и знања, моје неформално образовање и
сертификати говоре о томе. Ја имам европску компјутерску возачку дозволу, што ме чини
способним да радим у компјутерским програмима Ворд, Ексел и Повер поинт. Такође
поседујем возачку дозволу Б категорије.”

Своје личне особине, важне за посао које истиче као предност су: одговорност,
марљивост и организованост, а хобији су му писање текстова песама и плес где је освојио
значајна признања. Посао, каже, тражи јако дуго, с тим да је кратко био запослен, али је
процес тражења посла јако тежак и дуготрајан.
Какви су Ваши ставови о разлозима за успех или неуспех приликом
разговора за посао?”
“Пре свега то је физичка баријера, тј. моја немогућност доброг вида. Слабовида
сам особа и то ствара проблем приликом обављања неких послова. То послодавцу не
одговара јер он сматра да не могу зарадити за његов профит.”

Шта би могли да ураде послодавци како би олакшали ту комуникацију,
односно да би смањили склонили ту баријеру која се тиче предрасуда и
стереотипа?
“Колико је проблем код послодаваца, толико је и код људи који траже посао. Пре
свега особи са инвалидитетом треба пружити шансу да се покаже, да се послодавац увери да
је та особа стварно добра за њега или не. Већина послодаваца који се нису сусретали са
особама које имају инвалидитет плаше се јер не знају да ли ће то поред свакодневних
обавеза И проблема које имају у послу правити додатни проблем И притисак који они желе да
избегну. Из тог разлога послодавац се не одлучује за особу са неким оштећењем чак и

ако она испуњава све што он захтева. Чак је спреман да плаћа и пенале држави како не
би запослио особу са инвалидитетом.”
Ако би се послодавац одлучио да га запосли његово прилагођавање би трајало
кратко. Александар сматра да је себе довољно изградио да брзо може да препозна које
радне операције може да обави сам, које уз асистенцију, а које не може, а за сваку
врсту усавршавања је увек спреман. Себе види на пословима који су везани за рад у
канцеларији и комуникацију с људима. То су телефонски разговори, пријем и слање
електронске поште, писање докумената, организација неког посла или догађаја и други
послови који не подразумевају попуњавање И читање докумената у писаном облику.
Све документе чита у електронском облику, док му је за писана документа потребно
више времена да их прочита. Има три године радног искуства у обављању поменутих и
сличних послова.

(Foto: Andrey_Popov/shutterstock.com

Уз формално образовање, имате ли искуства у неформалном
образовању, односно колико сте радили на семинарима, курсевима и слично?
“Неколико њих бих издвоио: Сертификат Бриселске канцеларије у области лобирања и
преговарања у Европској унији издат од стране саме канцеларије, а под покровитељством
норвешке Владе, одрадио сам праксу у Канцеларији за европске интеграције у Београдуу
сектору за ПР, затим Омладинско предузетништво где сам оспособљен за израду бизнис
плановаи већ поменута Европска компјутерска возачка дозвола. и разни други сертификати
који су мање или више значајни.”

Молимо Вас да послодавцима објасните како најлакше да превазиђу
проблеме којих се плаше и да предложите нека решења како бисте их мотивисали.
“Упркос малом времену које имају, послодавци треба да се посвете сегменту
људи који имају здравствени проблем јер желе као И други људи да буду прихваћени и да
зараде свој хлеб и уновче знање које су стицали. Проблем је што се не пружа шанса јер су
у старту одбијени као неспособна лица и нису пословно интересантназа остваривање
профита.”
Овај одговор нашег саговорника намеће се као својеврстан закључак. Дакле,
пружање шансе је први корак као успостављању добре комуникације између послодавца
и особе са инвалидитетом која тражи посао и разбијању предрасуда И стереотипа.

И. К.

Пројекат Наше време реализован је у сарадњи са Градском управом за културу Нови Сад

Повезане објаве