Много има наших суграђана који су припадали генерацији „новог таласа“, неки старији су били „деца цвећа“, припадали смо различитим културним и мање културним а више револуционарним покретима, ширили смо нове идеје, сукобљавали се генерацијски, водили љубав и ратове. Знали су неки узимати и понеку забрањену супстанцу, били смо пијани, опирали се ауторитету старијих… Али опирати се није исто што и не поштовати. Напротив, некада смо одрастали на ауторитету старијих. Љубав се такође учи ако није реч о оној коју исказаујемо према другој особи. Да ли смо заборавили на љубав према отаџбини, заједници, јавној својини… Да ли је утопија волети војника који нас чува од „непријатеља“ или полицајца који нас штити од насилника и лопова? Да ли поштујемо ишта што можемо подвести под „наше“? Имамо ли осећај припадности?
Сви смо чули за „пишање уз ветар“ а неки смо га и примењивали. У дневној политици се „пишало и по гробовима“… Пишали смо често и по себи и по другима са разлогом и без разлога. Изгледа да нам је бешика постала тесна. Данас појединци пишају по Кеју жртава рације. Симболично, овај простор је спомен великог страдања. То што „културна омладина“ уринира по јавној површини и историји не би ни било први пут али би по среди увек био неки перформанс па се подведе под некакав бунт или „догађај“, таман се и не слагали са њим. Да има и неки забрањени и непримерени циљ, могли бисмо рећи да смо примили неку уринарно инфективну поруку. Међутим, нема поруке могућа је само инфекција и то она вирусна обзиром на број клинаца (и клица вируса короне) који се свако вече окупља. Каква иронија, када је о уринирању реч обично говоримо о бактеријама.
Хајде да уринирање и припишамо – пардон, припишемо неком бесу, непостојању културе, осећаја припадности широј заједници, недостатку културе… Али како објаснити потребу да се такав један чин снима телефоном? Или боље се запитати: Како је могуће да то све посматра десетина њих и да никоме није засметало?
На крају, све су то наша деца и ово није питање за њих него за нас! Где смо били, шта смо радили и шта ћемо предузети? Ругло које свако вече остављају за собом може да се почисти и опере али њихове младе душе испуњене бесом или обеси морамо некако спасити јер на младима је будућност. Ако изгубимо младе, грешни смо ми а не они…
Извор: Голубица
