Позитиван пример као фактор мотивације у запошљавању особа са инвалидитетом

Позитиван пример као фактор мотивације у запошљавању особа са инвалидитетом

Позитиван пример као фактор мотивације у запошљавању особа са инвалидитетом

 

Голубица, УТОРАК 24.09.2019.

Иако често дуготрајан и комплексан, процес тражења посла, код свих, а
нарочито код маргинализованих друштвених група, као што су особе са
инвалидитетом, успешно се може окончати, те особа заснује радни однос. О томе
смо разговарали са Јеленом Рашић, по занимању дипломирани економиста.
Посао је, каже, тражила две године и била је одбијена на начин да није ни била
позвана на разговор. У вези са овим питали смо је: -Да ли је Ваше искуство такво
да сте код послодавца сусретали предрасуде и стереотипе везане за инвалидитет
или је то било везано за нешто друго?
„Ја не могу 100% да кажем да је то у питању, међутим људи понекад
реагују другачије само зато што је неко другачији. Не желе да виде да то није
ништа страшно, да неки од нас само другачије изгледамо или се понашамо.“
Ради на пословима који се тичу рада са странкама и воли свој посао. Личне
особине које су допринеле да пронађе запослење су: спремна је да се бори за
своја права, не одустаје лако, комуникативна је, насмејана, воли да учи и
спремна је на промене. Недостатак леве подлактице није изискивао никаква
прилагођавања у смислу приступачности у односу на њено радно место.
-Да ли Вам је било потребно увођење у посао?
„Није. Ја од малена не посматрам себе као особу са инвалидитетом и
претпостављам да и мене други људи не доживљавају тако и пусте ме саму. У
колико ми је потребна помоћ, мени није проблем да је затражим. Посао који
обављам није толико захтеван што се физичког рада тиче тако да ми мој инвалидитет
не представља проблем.“
Као и други запослени на посао долази пешке, јавним превозом или колима,
ради пуно радно време, а због инвалидитета није одлазила на боловање. Увек је
спремна на нова усавршавања, а са колегама има добар однос. Има дивне
колеге, са некима од њих се и приватно дружи и сматра да без обзира на инвалидитет
у животу увек треба наћи добре људе са којима се може комуницирати.
-Шта је највише допринело да будете успешни у тражењу посла?

„Највише је допринело то што ја ако покуцам на једна врата и та врата се не
отварају, ја ћу прећи на друга, па ако и друга тако, ја ћу на трећа и све тако док
се једна врата не отворе, а ако се ни једна не отварају, отвориће се бар прозор.
Док год имате неку светлост и неку наду, ви ћете успети. То је неки кључ мог
успеха.“
-Како бисте мотивисали незапослене, шта сматрате важном приликом
њихове пријаве за посао? Чему би требало да посвете највише пажње када се
представљају послодавцу?
„Када се представљају послодавцу, не само особе са инвалидитетом, већ и
сви морају бити свесни да данас диплома није довољна и није мерило успеха. Ви
самим Вашим ставом и понашањем поготово при првом контакту са
послодавцем морате оставити утисак да сте пре свега једна нормална,
способна, пријатна особа, јер нико не воли да неко квари радно окружење и
радну атмосферу. Морате ставити себе испред било ког свог проблема, па и свог
недостатка, да будете одлучни и да се не бојите нити стидите. Можда ћете тако
разуверити послодавце да особе са инвалидитетом (мало је ружно рећи) не
припадају друштву“
С друге стране Јелена би послодавцима препоручила да пробају да запосле
особу са инвалидитетом, јер док нешто не пробамо не знамо да ли је то добро или
лоше. Неким људима кад пружимо мало, то њима значи много пре свега у смислу
егзистенције и самопоуздања.
Овакви примери добре праксе свакако су доказ да се особе са
инвалидитетом могу успешно снаћи на тржишту рада, а могу добро послужити као
мотивација незапосленим особама са инвалидитетом.

И.К.

Пројекат „Наше време“ реализован је у сарадњи са Градском управом за културу Нови Сад

 

No Comments

Post A Comment